Uticaj monaha na razvoj regionalnih proizvoda iz Srednjeg veka je veliki. Proizvodnja vina, piva, likera potiče iz manastira koji su bili aktivni u Evropi između 9. i 15. veka. U srednjovekovnoj Francuskoj bilo je skoro hiljadu manastira, a u Engleskoj preko 700.
Manastiri su zbog svoje proizvodnje imali dosta novca u vreme svog procvata (12. vek). Izdržavanje monaha, brigu o pacijentima ili obrazovanje, pomoć siromašnima, doček hodočasnika, za ishranu svih ljudi u ustanovi bio je potreban manastir. Kako donacije nisu bile dovoljne, manastir je gajio bilje, uzgajao stoku i pokušavao da stvori viškove koje je prodavao drugima. Vremenom su manastiri razvili proizvode koji su postali poznati. Ove namirnice postale su „regionalni proizvodi“ koje danas poznajemo. Neke od ovih proizvoda i dalje prave manastiri, ali većinu sada proizvode kompanije koje nisu povezane sa monasima.
U svakom manastiru je bilo od dvadeset do čak 400 monaha. Manastiri su u to vreme zaista bili centar stabilnosti i izuzetnih tehničkih inovacija. Monasi i monahinje su viđeni kao intelektualna elita koja je znala da čita i piše (neuobičajeno u srednjovekovnoj Evropi). To je bila besplatna i visokokvalifikovana radna snaga na raspolaganju manastiru, uz pomoć mnogobrojne bratije, monahinja, seljaka i plaćenih zanatlija. Iako je vreme rezervisano za molitvu bilo važno iz verskih razloga, proizvodnja manastira je često bila efikasnija i stoga ekonomski isplativija od rada zanatlija i seljaka.
Sir
Dobijanje sira iz kravljeg, kozjeg ili ovčjeg mleka je veoma star proces. Gali i Germani, proizvodili su i konzumirali prvenstveno puter i fermentisano mleko. Stoga je malo sireva u zemljama keltskog porekla (Bretanja, Irska). Ali Rimljani, koji su više voleli maslinovo ulje nego puter, pravili su mnoge sireve od mlečne skute. Ovo verovatno objašnjava zašto su srednjovekovni manastiri, naslednici latinske kulture i posedujući velika stada, razvili proizvodnju i prodaju kvalitetnih sireva, dok se seljački sir uglavnom konzumirao na imanju.
Sir trapist ili sir u manastirskom stilu je polutvrdi sir od kravljeg mleka blagog ukusa i dobrih svojstava topljenja, sličan edamskom siru, koji se može seći i jesti iz ruke uz voće ili vino i koristiti u kuvanju.
Jedan od sireva koji je nastao u manastiru je čuveni Rokfor.
Vino
Manastiri koji su se razvili između 9. i 13. veka konzumirali su veliku količinu vina. Vino se koristilo za liturgiju, ali se pojavilo i na jelovniku manastira. Dok su posebno asketski manastiri zabranjivali njegovu konzumaciju, vino je u Srednjem veku bilo opšte prihvaćeno kao deo svakodnevne ishrane. Vino se koristilo i za negu bolesnika i starih. Interesovanje za vino bilo je i ekonomsko, jer su se viškovi vina prodavali.
Vino je izmišljeno 6.000 godina pre Hristovog rođenja, ali su monasi u velikoj meri sačuvali vinogradarstvo u Evropi. Verski redovi kao što su benediktinci i jezuiti postali su stručni vinari. Prestali su samo zato što su njihove zemlje u 18. i 19. veku konfiskovale antikatoličke vlade Francuske revolucije i Drugog Svetskog rata.
Pobožni ljudi nisu samo očuvali proizvodnju vina; oni su je i unapredili. Jedan od pionira u „méthode champenoise“ ili „tradicionalnom metodu“ pravljenja penušavog vina, bio je benediktinski monah čije ime sada krasi jedan od najboljih šampanjaca na svetu: Dom Perignon. Prema legendi, kada je probao svoju prvu seriju 1715. godine, Perignon je povikao monasima: „Braćo, dođite brzo. Ja pijem zvezde!”
Pivo
Monaške pivare bile su uobičajene u srednjovekovnoj severnoj Francuskoj: pivo se uglavnom proizvodilo u krajevima u kojima vinova loza nije mogla dobro da raste, da bi zamenila vino. Ali od 15. veka mnogi manastiri, u konkurenciji sa zanatskim pivarima, napuštaju svoje pivare. Ovo nije slučaj u Nemačkoj i Belgiji gde su opatijska piva odolevala industrijskoj konkurenciji. Ime grada Minhena, nemačke prestonice piva, potiče od reči monah! A Sveti Arnold, flamanski opat benediktinske opatije Oudenburg, zaštitnik je pivara. Legenda kaže da je otkrio da su pivopije manje bolesne od drugih tokom epidemija.
Voćne rakije
Princip destilacije bio je poznat tokom antike, ali proizvodnja alkohola je počela tek u Srednjem veku. Tokom srednjeg veka, pravljenje eliksira života ili voćnih rakija bila je obaveza apotekara i lekara. Zato što je voćna rakija (aqua vitae – voda života), kako joj latinski naziv govori, bila lek koji se široko koristio u arapsko-persijskoj medicini, a potom se proširio po Mediteranu. Prvi koji su ostavili papirni trag o tehnici destilacije alkohola i voćnih rakija u hrišćanskoj Evropi bili su katalonski teolog i lekar Arnaldus de Vilja Nova i franjevački monah koji je kasnije postao kardinal Vital Dufur. Dufur je napisao, oko 1310. godine, knjigu medicine koja je pronađena u vatikanskoj biblioteci i koja je opisala vrline „goruće vode“ (aygardent) koja će kasnije biti nazvana Armagnac.
Legenda pripisuje stvaranje viskija Svetom Patriku i monasima koji su evangelizovali Irsku, ali prvo istorijsko pominjanje datira iz 1494. godine i dolazi iz Škotske. Međutim, čini se da su irski monasi bili odgovorni za ranu proizvodnju viskija i da su svoju stručnost izvezli u kontinentalnu Evropu.
Alkohol i zdravlje
Tokom većeg dela ljudske istorije alkohol je bio ključan za unapređenje zdravlja. Izvori vode su često bili zaraženi, pa bi se male količine alkohola mešale sa vodom da bi se ubile klice. Rimski vojnici, na primer, dobijali su dnevnicu u vinu, kako bi prečistili vodu koju bi nalazili u pohodu. A dva biskupa, zaslužna su za spas stotina od kuge jer su opomenuli svoju pastvu da piju pivo umesto vode. Viski, biljni likeri i biteri su takođe izmišljeni iz medicinskih razloga.
