Leti je teško ijedno jelo zamisliti bez zelene salate. Često sama salata i predstavlja glavno jelo, obogaćena različitim vrstama mesa, orašastih plodova, slanim i slatkim prelivima.
Postoje salate koje su generacijama već omiljene na meniju širom sveta.
Cezar salata je nastala 1924. godine kada se šef Cezare Kardini jednom prilikom u svom restoranu na američko-meksičkoj granici suočio s neočekivanom navalom gostiju kojih je bilo više nego što je on mogao da podmiri iz svojih zaliha. Jedino čega je bilo na pretek je bila zelena salata. Tada je on je smislio recept za salatu koja je i danas klasik, Cezar salata: salata romana s parmezanom, krutoni prženi u ulju s belim lukom, i dresing od žumanceta, maslinovog ulja, limunovog soka, Vuster sosa, i naravno, so i biber. Popularne verzije ove salate su s dodatkom paradajza, tvrdo kuvanih jaja, avokada i gambora, ili piletine.
Istoričari još uvek raspravljaju o tome ko je izmislio Šefovu salatu. U svakom slučaju, princip kombinovanja zelene salate s hladnim mesom i sirom datira iz 17. veka. Veruje se da je čovek koji je u prvoj polovini 20. veka prokrčio put modernoj Šefovoj salati bio Luj Dia, šef u čuvenom njujorškom hotelu Ric Karlton. Njegov recept sadrži zelenu salatu, pileće meso, juneći jezik, šunku, kuvano jaje i potočarku. Kuvari dodaju i druge vrste mesa, paradajz, sveže krastavce, čak i usoljene srdele.
Salata Nikozija je napravljena krajem 19. veka u Parizu, a ne u Nici na jugu Francuske. Na “la niçoise” način znači pripremanje salate sa paradajzom, maslinama i srdelama. Svetski poznat šef, Ogist Eskofije je 1903. godine u svom delu „Vodič za kulinare“ naveo da su sastojci ove salate zeleni pasulj, krompir, kapar, paradajz, masline i fileti srdele. U SAD danas vole da stave babure i artičoke, dok je u Evropi često služe s tunom.