Gojaznost danas predstavlja jednu od najvećih opasnosti po zdravlje. Zbog toga su naučnici rešili da proučavajući želju za hranom pronađu lek protiv viška kilograma
Savremeni svet izgleda da je upao u sopstvenu zamku. Ljudi su se vekovima trudili da poboljšaju uslove života, ali izgleda da će nas lagodni životni stil na kraju skupo koštati. Stručnjaci upozoravaju da je danas sve veći broj ljudi sa prekomernom telesnom težinom koji se suočavaju sa brojnim zdravstvenim problemima. Višak kilograma je značajan faktor rizika za nastanak mnogih metaboličkih, kardiovaskularnih, pa čak i kancerogenih oboljenja. Istina je da su ljudi i ranije bili gojazni, ali ne u istoj meri kao sada. Takođe, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, prvi put je broj gojaznih osoba premašio broj mršavih i neuhranjenih.
Iako je poznato da kalorična hrana ugrožava zdravlje, mnogi ne uspevaju da odole svojim omiljenim specijalitetima. Zbog toga su naučnici počeli da obraćaju pažnju na apetit i ispostavilo se da je reč o složenom fenomenu. Kada osetimo glad, u mozgu se aktiviraju različiti centri, reaguje metabolizam, luče se razni hormoni i enzimi.
Komplikovana hemija
Tako su naučnici otkrili da tokom dana u krvotoku varira nivo hormona grelina, koji se nalazi u želucu i koji utiče na posebne delove mozga. Kada smo gladni, nivo ovog hormona se povećava i čini da hrana izgleda primamljivije i ukusnije, pa nas tera da jedemo više nego što nam je potrebno. Zanimljivo je da je nivo ovog hormona neverovatno visok kod anoreksičnih osoba, samo što su one naučile da ga ignorišu.
Leptin je drugi hormon koji reguliše apetit i on je zapravo zaslužan za osećaj sitosti. Njegova koncentracija u krvi se povećava posle uzimanja hrane i to proporcionalno veličini obroka, a ostaje visoka i između obroka. Naučnici veruju da ovaj hormon utiče na određene centre u mozgu i tako blokira osećaj gladi.
Tokom devedesetih godina naučnici su smatrali da bi manipulacijom ovih hormona mogao da se nađe lek za gojaznost, ali ispostavilo se da nije tako jednostavno. Apetit, zapravo, kontrolišu brojni hormoni i peptidi, pa pukim menjanjem odnosa njihove koncentracije glad ne može da se prevari.
Sve je u glavi
Neki naučni centri rešili su da promene „ugao” posmatranja, pa su svoja istraživanja fokusirali na mozak i njegovu funkciju u regulisanju apetita. Profesorka Keri Haskel-Luevano sa Univerziteta Floride proučavala je receptore koji učestvuju o ovom procesu i otkrila da kada osećamo glad više od 40 različitih tačaka u mozgu reaguje, a kada je reč o sitosti, aktivira se oko 30 tačaka. Tokom ovog istraživanja identifikovan je i poseban receptor MC-4, koji reaguje na hormone grelin, leptin i drugih 20 različitih hemijskim komponenti ljudskog organizma. Kod preterano gojaznih ljudi prof. Haskel-Luevano otkrila je 11 genetičkih mutacija ovog receptora koje bi mogle da objasne zbog čega neke osobe nastavljaju da jedu preko potrebnih granica.
S druge strane, naučnici sa američkog Instituta Salks proučavaju receptore u ćelijama koji se zovu PPAR, a koji kontrolišu cirkulaciju šećera i masnoća kroz organizam. Posle jela, masne kiseline prodiru u ćelije, aktiviraju PPAR receptore koji stimulišu metabolizam na potrošnju energije. Što je metabolizam aktivniji, više kalorija će se sagoreti, a manje masnih naslaga stvoriti. Trenutno nekoliko farmaceutskih kompanija užurbano proučavaju PPAR receptore, kako bi pronašle lek koji će stimulisati metabolizam i tako regulisati telesnu težinu.
Međutim, što više naučnici istražuju apetit i komponente koje utiču na njega, pojavljuje se sve više pitanja. Put do otkrića magičnog leka protiv gojaznosti je još dugačak. Dok naučnici ne dođu do finiša, jedino što nam preostaje je da jačamo svoju volju. Staro pravilo: kretanje + niskokalorična ishrana je za sada jedino rešenje koje se u praksi pokazalo efikasnim.
