“Život je nalik na Olimpijske igre: jedni trguju, drugi gledaju, treći se bore“, napisao je starogrčki matematičar i filozof Pitagora, tvorac čuvene Pitagorine teoreme, još u 5. veku pre nove ere.
“Isto smo tako i mi došli u ovaj život kao na mnogobrojni kakav sabor, pa jedni služe slavi, a drugi novcu; retki su pak pojedinci koji za sve to ne mare, već pomno ispituju prirodu svega; zovu se oni koji ljube mudrost, tj. filozofi”.
(Istorija filosofije I, Pitagora)
Dve i po hiljade godina kasnije, mogli bismo reći isto. S tim što se isti taj filozof, astronom, matematičar Pitagora (580 – 497. p.n.e) na Olimpijskim igrama i borio i pobedio u pesničenju. Mi bismo danas rekli – boksu.
Na Olimpijskim igrama učestvovao je i čuveni filozof Platon (427-347 p.n.e), koji je u pankrationu (antičkom sportu koji je bio mešavina pesničenja/boksa i rvanja) postao dvostruki pobednik.
To što su se antički filozofi i naučnici bavili sportom, i to vrlo uspešno, jer od Olimpijskih igara u Starom svetu nije bilo većeg, značajnijeg i poštovanijeg sportskog nadmetanja, baš kao i danas, nije bilo neobično. O Platonovom posvećenom bavljenju atletikom svedoči i njegov nadimak – Platon (“plećati, široki”), koji je i zaslužio svojim lepim stasom, a ne filozofskim glasom. Platonovo pravo ime – Aristokle danas je potpuno zaboravljeno.
Šta hoću da kažem?
Stari Grci su znali znanje, što bismo mi danas rekli, znali su sve. Civilizacijski su bili na mnogo višem stupnju življenja, no mi danas, posle toliko godina razvoja, evolucije, tehnološkog napretka, silnih znanja. Za njih je “uspešan čovek” (u našoj savremenoj terminologiji) bila harmonično razvijena ličnost. Vaspitni ideal antičke Grčke bila je “kalokagatija” – spoj lepog, snažnog tela i visokog morala, sklad lepote i dobrote pomoću telesnog (atletike) i duhovnog vaspitanja (književnosti, filozofije, muzike i politike).
I to se sve ogledalo na Olimpijskim igrama, baš kao i u životu. Pobednike u Olimpiji opevali su u svojim pesmama, “epinikijama” najveći starogrčki pesnici poput Pindara. Osim prinošenja žrtvi Zevsu i ostalim bogovima i sportskih igara, u Olimpiji su najvrliji antički govornici i filozofi držali vatrene govore koje je publika iz čitave Grčke u ekstazi slušala. Čuveni istoričar Herodot postao je poznat diljem Grčke, tek kad je svoju “Istoriju” izrecitovao pred dupke punim “stadionom” u Olimpiji, gde su sedeli predstavnici svakog grčkog polisa. Olimpijske igre bile su Herodotova prečica do slave.
Baš kao što su danas Olimpijske igre najveći ne samo sportski, već i medijski događaj na planeti, bile su i tada, pre 2.500 godina, pre medija kakve danas poznajemo. Dobar glas se prenosio od usta do usta, a slava sticala na Olimpijskim igrama. Bilo je to globalno selo Starog sveta. Tako su recimo gledaoci zdušno pozdravili bogatog tiranina Dionzija iz Sirakuze, kada je pristigao s nekoliko četveroprega koji su se takmičili na igrama. No, kada su glumci recitovali njegove ne baš talentovane pesme, gledalište je puklo od smeha. Suma sumarum, Olimpijske svečanosti omogućile su Grcima da stvore remek-dela u arhitekturi, vajarstvu, filozofiji i pesništvu. Veliki Zevsov hram u Olimpiji građen u dorskom stilu, delo je čuvenog Libona i savršenstvo je proporcionalnosti u arhitekturi. Jedna od najpoznatijih skulptura svetske istorije umetnosti je Mironov bacač diska – Diskobolos, zar ne?
Razmišljajući o Olimpijskim igrama nekad i sad, o tom čudesnom trajanju jedne manifestacije koja je prevalila neverovatan put, zapitala sam se: ima li te antičke “kalokagatije”, obrazovnog i vaspitnog ideala po kom je stanje tela odraz duha u čoveku u savremenim Olimpijskim igrama? Da li se savremen čovek rasparčao i dezintegrisao u sveopštoj jurnjavi što se danas život zove? Ima li filozofa, naučnika, intelektualaca, genijalaca među Olimpijcima i vrhunskim sportistima danas, kao pre dva milenijuma?
I znate šta? Ima.
NOBELOVAC I OLIMPIJAC
Verovali ili ne, jedan čovek osvojio je i Nobelovu nagradu i olimpijsku medalju! Zašto takve stvari ne znamo? Zašto nikada nismo čuli za Britanca Filipa Noela Bejkera koji je živeo od 1889. do 1982. godine?!
Atletičar koji je istrčao 1.500 metara za 4 minuta i 2 sekunde i osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Antverpenu 1920. godine zvao se Filip Bejker. Prezime supruge Irene Noel, službeno je dodao svom imenu 1943. godine. Kakav čovek! Učestvovao je i na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine, gde je bio finalista na 1.500 metara, i na onima u Parizu 1924, gde je kao član britanskog olimpijskog tima u atletici odigrao vrlo važnu ulogu u uspehu svoje ekipe. Znimljivo je da je baš o tome snimljen i čuveni film “Vatrene kočije”, koji je dobio i Oskara 1981. Nažalost, u “Vatrenim kočijama” junak naše priče nije direktno prikazan.
Bilo kako bilo, Filip Bejker postao je univerzitetski profesor i član britanskog parlamenta, u kom je radio 35 godina! Kao ubeđeni pacifista i protivnik atomskog naoružanja, dobio je Nobelovu nagradu za mir 1959. godine. Danas u Sarajevu jedan međunarodni univerzitet nosi ime “Filip Noel Bejker”, u spomen na vrsnog sportistu, Olimpijca, humanistu i zagovornika mirnog rešavanja sukoba među narodima.
NAUČNIK NA OLIMPIJSKIM IGRAMA
Posebna životna, profesionalna, sportska, lična i naučna biografija je Šaula Pola Ladanija, bivšeg izraelskog dvostrukog olimpijca, koji se takmičio u atletskoj disciplini – brzo hodanje. Zanimljivo je da je ovaj olimpijac rođen u Beogradu, gde je sa svojom porodicom živeo do pete godine. Sa osam godina preživeo je koncentracioni logor Bergen-Belzen, a na Igrama u Minhenu 1972. godine i napad poznatiji kao „Minhenski masakr”.
Diplomirao je mašinstvo na Izarelskom institutu za tehonlogiju 1960. godine, a 1968. godine je odbranio svoj doktorat. Autor je preko deset naučnih knjiga i 110 naučnih članaka. Odlikovan je medaljom Pjera de Kubertena za izvanredne zasluge i doprinos Olimpijskom pokretu.
NOVINARI I OLIMPIJCI
Filmska je priča i danskog novinara Edgara Lindenau Obija (1865 – 1941), koji je bio iskusan sportista u mladosti – pobedio je na danskom prvenstvu u plivanju 1896. godine i bio državni takmičar u veslanju i biciklizmu. A onda je postao novinar. Na Olimpijske igre u Parizu 1900. godine došao je da izveštava za list “Politiken”. Ne kao sportista. No kako je nekad život čudniji od filma, član danskog olimpijskog tima iznenada se povredio. Obija tim u poslednjem trenutku ubeđuje da im “uleti” kao zamena. On pristaje, i osvajaju zlato. Tako se ovaj danski novinar u svojoj 34. godini sa Olimpijskih igara vratio sa zlatnom medaljom.
NOVINAR – OSVAJAČ ZLATNE OLIMPIJSKE MEDALJE
Ivan Šarp bio je britanski amaterski fudbaler, ali i novinar. Sa reprezentacijom Velike Britanije osvojio je zlatnu medalju na Igrama u Stokholmu 1912. godine. Nakon povlačenja iz igračke karijere, postao je predsenik Fudbalske novinarske asocijacije. BBC ga je 1936. izabrao da bude jedan od dva novinara/komentatora koji će uživo prenosti finale FA kupa.
OLIMPIJCI I NAUČNICI – NAŠI SAVREMENICI
Danas na Univerzitetu Kolorado predaje prof. dr Elizabet Bredli, američka naučnica, matematičarka specijalizovana za nelinearne sisteme i računarske tehnologije, koja je svoju zemlju predstavljala 1988. na Olimpijskim igrama u Seulu, u veslanju. Prof. dr Činedum Osudži, predstavnik Trinidada i Tobaga u tekvondou na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine, kao hemičar i molekularni biolog radi na nekoliko najuglednijih američkih univerziteta. Objavio je preko stotinu naučnih radova i proučava organske solarne ćelije, nanofiltraciju i mikrofluidni bio-testove. Teško je samo i razumeti čime se uopšte bavi ovaj profesionalni tekvondo borac i Olimpijac.
NAŠI, A SVETSKI OLIMPIJCI I INTELEKTUALCI
A da i mi imamo vrhunske intelektualce i profesore među najboljim sportistima i Olimpijcima dokazuje jedan od najboljih svetskih vaterpolo golmana šezdesetih godina prošlog veka.
Jeste li pogodili?
Milan Muškatirović, poznatiji kao Gale (1934-1993). Jeste li znali da je naš najbolji golman vaterpolista, reprezentativac i Olimpijac, bio i čuveni profesor organske hemije i dekan na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu? Na Olimpijskim igrama je učestvovao dva puta: na Olimpijskim igrama 1960. godine u Rimu je sa reprezentacijom Jugoslavije zauzeo 4. mesto, dok je 1964. godine u Tokiju osvojio olimpijsko srebro. Zasluženo, spomenemo ga kad šetamo, trčimo, vozimo bicikl ili se nalazimo na “25. maju”. Sportski centar “Milan Gale Muškatirović” nosi ime po našem čuvenom Olimpijcu, ali i intelektualcu.
Podsećam i da je naš Rajko Mitić učestvovao dva puta na Olimpijskim igrama, u Londonu 1948. i 1952. godine u Helsinkiju. U Helsinkiju je bio kapiten reprezentacije Jugoslavije. Na oba takmičenja sa reprezentacijom osvojio je srebrnu medalju. Još tokom bavljenja sportom bio je aktivan komentator beogradskog „Sporta“. Kasnije se potpuno posvetio sportskom novinarstvu i godinama je bio komentator u listu „Tempo“, u kojem je čak i nakon penzionisanja bio aktivan. Rajko Mitić je bio jedan od sportista koji je dočekao Olimpijsku baklju u Beogradu na putu do Minhena 1972. godine.
SMILJANA NA OLIMPIJSKIM IGRAMA
Kao vlastiti doprinos čitavoj ovoj priči (jesam novinarka ili ne?), odlučila sam da i sama učestvujem na ovogodišnjim Olimpijskim igrama u Tokiju. I to ne metaforično, kao gledalac, već kao sportistkinja. Ne šalim se. Naime, Međunarodni Yoga Olimpijski Komitet objavio je da će Prve Olimpijske Joga Igre 2021. biti organizovane u 210 zemalja sveta. Učešće se ne plaća, a zainteresovani jednostavno treba da popune obrazac za učestvovanje koji prati video prijavu. Nema ograničenja; može se pridružiti svako ko voli jogu. Svi učesnici dobiće sertifikat o učestvovanju kao znak sećanja na svoje učešće.
Joga olimpijske igre okupiće ljude iz celog sveta koji vole jogu i podstaći zajedničko delovanje u miru i ljubavi. Baš kao što je bila izvorna ideja starogrčkih Olimpijskih igara. I to je “moja šolja” sporta i Olimpijskih igara: poslednjih godina u jogi sam našla “meru svih stvari”, što bi rekao antički filozof Protagora. A pošto ne mogu da skoknem baš do Tokija, jer imam porodično venčanje u Kopenhagenu, učestvovaću u nekoliko disciplina u Olimpijskim Joga Igrama 2021. na daljinu, odnosno, online. Zašto da ne? Kad je čitava planeta više od godinu dana živela online životom, mogu i ja da učestvujem tako na Olimpijskim igrama? Ali svom dušom i telom, razume se. Sa pripremama sam već davno počela, kao prava, ozbiljna Olimpijka.
Nijedno moje jutro ne počinje bez meni omiljene Doncafé Green active kafe. Slučajno ili ne, to je i zvanična kafa Olimpijskog tima Srbije, moliću lepo! Volim je i kupujem, kako zbog tog divnog mirisa koji me momentalno razbuđuje, tako i zbog 30 odsto više antioksidanasa, jer je obogaćena sa 3% prirodnog ekstrakta sirove kafe. Naime, sirova kafa sadrži hlorogensku kiselinu, koja je jedan od najefikasnijih antioksidanasa, te ne čudi što je Doncafé uz naše najbolje sportiste. Tako i ja, zaplešem i zakuvam svoju kafu kod kuće na početku svakog svog dana, pre treninga – za mekano, a momentalno razbuđivanje snenog uma, mišića i čitavog tela, u društvu svojih, tenutno omiljenih olimpijskih šoljica koje skupljam. Posebno me raduje što su ukrašene simbolima naše zemlje. Tu su truba, šljiva, pirotski ćilim i orao krstaš ili carski orao. A onda posle treninga, opet, pre no što sednem da radim i pišem, sledi još jedna šolja antioksidanasa i omiljenog mi crnog napitka za budnost, koncentraciju, inspiraciju… I tako svaki dan… I ne samo ujutru. Meni je kafa i moje najslađe i najpotentnije gorivo, i energija za rad, i podrška u stresnim situacijama, i izgovor za pauzu, za predah od života i posla i brzine, i poziv na druženje, i trač partija, i mera onog najdražeg komšiluka, i ritual… Prava kafa za medalju. Šolju kafe nosim sa sobom u rana letnja jutra i napolje, ispod svog omiljenog oraha iza zgrade, dok kuca Lola njuška okolo, a čitav svet spava. Kafa je moja mala dnevna svetkovina… A bogme i noćna!
#ljubiteljikafe #doncafe #kafakodkuce
Piše: Smiljana Popov
Fotografisao: Dejan Živančević
