Amarant je jedinstven po tome što svoja nutritivna blaga čuva u unutrašnjosti zrna, a ne u ljusci, kao što je slučaj kod ostalih žitarica.
Geografi su biljku amarant proglasili još starijom od kinoe. Po njima su je Asteci koristili pre 8.000 godina. Danas se na južnoameričkom kontinentu najviše uzgaja u Peruu. Nove domovine su joj Afrika, Indija, Kina i Rusija, a odskoro i Severna Amerika. Postoji oko 60 različitih vrsta amaranta, ali sve imaju cvetove sitnih pupoljaka zbog kojih se ova biljka smatra žitaricom. Zahvaljujući savremenoj nauci, koja je u stanju da precizno analizira sastav namirnica, amarant je ušao u elitno društvo najzdravijih.
Bogat je različitim mineralima, a najviše ima kalcijuma, gvožđa i fosfora. Uz obilje proteina, tu je i važna amino-kiselina lizin, koja sadrži proteine slične onima u mleku. Dobra nutritivna svojstva amaranta pripisuju se i visokom sadržaju albumina i globulina, lako svarljivih primarnih proteina. Obiluje nezasićenim masnim kiselinama, a jedina je žitarica u kojoj ima vitamina C.
Koristi se celo sveže ili osušeno zrno, a melje se fino ili grubo, u zavisnosti od čega se dobija brašno ili griz. Ako želite sami da meljete brašno od amaranta ili štira, kako se kod nas zove, potreban vam je mlin za kafu. Najpre semenke operite, potom ih natopite vodom, stavite da se osuše i tada sameljite.
Čarobne kokice od amaranta
Kuvana ili pržena cela zrna koriste se za različita jela, dok se od brašna pripremaju hleb, kolači, testenina… Obavezno se meša s brašnom drugih žitarica. Kuva se kao i kinoa, ali nešto duže, a kuvano zrno se dodaje slatkim kašama, supama ili salatama. Po ukusu podseća na proso. Ako suvo zrno pržite na malo ulja, dobićete izuzetno ukusne i dekorativne kokice.
Od griza se priprema kaša, a brašno se koristi za pravljenje finih pudinga s voćem, orašastim plodovima i medom. Cenjeno je i ulje amaranta žutonarandžaste boje, specifičnog mirisa i ukusa, koje se iz semena izdvaja hladnim presovanjem.
Tekst: Branka Gajić
