Sakriven ispod braon i čupavog omotača, nalazi se divni voćni ukus kivija. Ime je dobio na Novom Zelandu i deli ga sa njegovim stanovnicima i poznatom pticom “kivi”.
Kivi prvobitno potiče iz Kine, a veruje se da je engleska nastavnica donela seme na Novi Zeland, gde je voće prvi put uzgajano u komercijalne svrhe 1950. godine – odakle se proširilo širom sveta. Vodeći proizvođači danas su Italija, Novi Zeland, Čile, Francuska, Grčka i Japan. Kao i banane, kivi se ranije bere i dugo sazreva pa je pogodan za transport na većim razdaljinama – a i u kuhinji može da se očuva duže vreme. Ako je voće samo malo meko na dodir, znači da je spremno za konzumaciju.
Kivi je veom prisutan u modernoj kuhunji, i zbog svog aromatičnog ukusa i zbog svog izgleda. Pored klasično zelenog kivija koji je dostupan u svetloj do tamno zelenoj boji, popularan je i žuti kivi, kao i mini kivi koji se jede zajedno sa kožom.
Kivi nije samo idealan sastojak deserata, on se često koristi u salatama i sosovima koji se služe uz meso, posebno jagnjetinu.
Kivi sadrži proteolitičke enzime, pa sirovo voće ne idi baš dobro sa mlečnim proizvodima. Kivi postaje gorak posle samo nekoliko minuta. Ovo se može popraviti dinstanjem sa malo vode i šećera, jer toplota uništava enzime. Enzimi mogu i da se iskoriste u kuvanju – meso koje se premaže kivijem postaje posebno mekano.
