Veliki povratak USKRŠNJIH JAJA sa ornamentima srpskih srednjovekovnih manastira
Tekst: Smiljana Popov
Ovo je priča o jednoj kreativnoj beogradskoj porodici koja je iz ljubavi prema Lepom i Dobrom (dakle najčistijeg antičkog ideala) otvorila pravu humanističku fabriku, verovali ili ne. Zvuči kao oksimoron, ali živa istina, uveriće vas priča koja sledi… da u Srbiji postoji postrojenje posvećeno kulturi, obrazovanju i inovacijama…
Prva srpska fabrika sreće već 13 godina opstaje na srpskom tržištu. Kako i ne, kada je ova porodično-prijateljska manufaktura jedina u Srbiji specijalizovana za zadovoljavanje i rešavanje verovatno najnasušnije ljudske potrebe i največnijeg problema od kad je sveta i veka – potrage za srećom. S obzirom da sreća postaje luksuz i privilegija, posebno nama, ljudima 21. veka čini se – više no ikad (i lokalno i globalno), ali i da je poslovanje širom sveta u ozbiljnoj krizi, činjenica da Prva srpska fabrika sreće ne da nije gubitaš, već da ovih dana radi punom parom – potvrda je da kreativno i pametno preduzetništvo u Srbiji i te kako ima šta da kaže i pokaže. Posebno kada je reč o deficitu najtraženije životne namirnice, najvrednijeg energenta i prehrambenog proizvoda života – ljudskoj sreći:
“Kao da smo zaboravili da smo svi mi jedna velika porodica i da treba više da se pomažemo, poštujemo, a manje nadmećemo i drugima podrivamo napore da se iskažu, iako suprotno veštačkim načelima koja nam prirodno dolaze. Tada posebno. Nema sreće na planeti zemlji nigde – da raste na drvetu. Ona je u nama i samo tu, gde god se mi makli”, nadahnut je arhitekta Vladimir Vujović, dok mi priča o svojoj Prvoj srpskoj fabrici sreće, čiji je i jedan od osnivača i direktora (prvi među jednakima). Prvi i najvoljeniji, tj. najtraženiji proizvod njihove porodične proizvodnje je uskršnje jaje sa ornamentima srpskih srednjovekovnih manastira. Ta ingeniozna, a plemenita preduzetnička ideja nastala je posve spontano. Baš kao i jedinjenja u hemiji kada se stvore povoljni uslovi, objašnjava njen autor, Vladimir:
“Ovo su bili elementi 2009. godine kada je sve počelo: par ruskih omota za jaja sa njihovom narodnom šarom – kao okidač, knjiga Svetislava Strale (slikara i restauratora Narodnog muzeja prim.aut.) sa srpskim srednjovekovnim ornamentom – kao inspiracija, malo nostalgije i nacionalnog ponosa stečenog u inostranstvu – kao motivacija i moja draga familija i prijatelji kao protagonisti i “klik” – Uskršnje jaje.rs”, priča mi Vladimir. Tako je 2009. godine nastala prva kolekcija ukrasa za uskršnja jaja sa motivima manastira sa prostora starih srpskih zemalja – Kosovo i Metohija, Moravska škola, Ohridska baština, Raška škola, Stara Srbija i Zeta. Narod je bio oduševljen. Tržište takođe. Niko ništa slično nije napravio. Podstaknuti reakcijom i divnim prijemom publike, deset godina kasnije – 2019. godine, na 800 godina autokefalnosti SPC, izbacili su novu kolekciju. Ona je bila posvećena ornamentima Gračanice, Visokih Dečana i Pećke patrijaršije, koji se svojom arhitekturom i umetnošću svrstavaju u najviše domete srpske srednjovekovne umetnosti. Ta tri manastira iz XIII i XIV veka su na UNESCO-voj listi ugrožene svetske baštine, kao i listi nepokretnih kulturnih dobara od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju.
Tako je srpska srednjovekovna ornamentika iznova oživela u 21. veku, u tradicionalnom, a opet savremenom, osavremenjenom proizvodu.
“Našla je svoje mesto, valjda zbog svoje vanvremenske lepote. Šteta je da ovi ornamenti koji se nalaze u polumraku naših veličanstvenih hramova i naše svesti, ne izađu na videlo. Srednjovekovna srpska umetnost koja se u njima ogleda je deo našeg kulturnog identiteta – nešto sa čime se ne može, ni svako tako lako pohvaliti. Nešto što moramo da čuvamo – kao i svoj jezik, veru i običaje.
Reakcije su kao i uvek izuzetno pozitivne – što uvek imponuje i podstiče na dalji trud. Ornamenti su valjda dovoljno zavodljivi da ih nije potrebno gurati pod nos ljudima – lepota se poznaje bez reklame, verujem. Zadatak je ovde bio da se ta lepota prenese u formu lako dostupnu široj publici, da bude održiva i da može da nastavi da razotkriva tajne naše bogate kulturne bašte. To je bio izazov i ostaje do dan danas”, priča Vladmiri Vujović. Taj skladni, uspešni spoj tradicionalnog i savremenog u uskršnjem jajetu pokazao je koliko zapravo srpska tradicija ima da kaže i podari savremenom čoveku.
“Ne znamo kuda idemo ako ne znamo odakle smo došli… Spoj tradicionalnog i savremenog nije toliko izum koliko podsećanje da je sve i dalje tu – vanvremensko i primenljivo iznova i iznova. Kao i sreća – ona se ne pronalazi najedanput u poslu, ljubavi, na lutriji ili gde god. Ona je uvek tu. Treba je samo osvestiti kao i savremenost u tradicionalnom, kao roditelje u nama, čoveka u drugome i mnogo drugog”, kaže Vladimir, a ja razmišljam koliko je ovo uskršnje jaje zapravo i vaskrslo lepotu narodnih običaja u ovom našem neumoljivo nezaustavljivom, hiperubrzanom, hipertehnološkom 21. veku.
“Jednom sam se prilikom susreo sa čovekom, koji toliko nije imao vremena da ukrasi jaja omotima, da je predložio da kupi već ukrašena jaja iz izloga – cena nije problem, kaže. Verujem da se tom čoveku izuzetno žurilo ali primećujem da polako svi počinjemo da podsećamo na njega. U međuvremenu postalo je normalno da se na tezgama kupuju skuvana i ukrašena jaja.
Običaji su deo kulturnog genetskog koda jedne zajednice i služe kao putokaz novim generacijama. Ako proističu iz zdravih shvatanja čoveka i društva, doprinose njegovom očuvanju i unapređivanju. Kroz narodne običaje i rituale jačaju veze unutar porodice kako i među njima kroz celu zajednicu. Uskrs pogotovo, budući da je nasleđen iz paganskih rituala i inkorporiran u hrišćanstvo, slavi ponovno buđenje prirode, novo rađanje, vaskrsnuće i svuda se slavi drugačije. Što je posebno lepo, jer daje autentičnost svakom ritualu i zajednici koja ga proslavlja. Uskrs je vreme kada se porodica okuplja, kada ljudi idu jedni u susret drugima, kada deca ukrašavaju jaja, kada se međusobno darujemo i naravno – kada se tucamo jajima”.
O USKRŠNJIM OBIČAJIMA U SRBA
“Kada su se naše bake i bakine bake pripremale za Vaskrs, to je trajalo cele godine. Čuvala se lukovina za mrkocrvenu boju, brala kopriva, dunja i dud za žutu, gulila kora sa šljiva za crvenkastu, za zelenu – koren patlidžana, za plavu – divlji zumbul, a za tamne boje čađ i cer.
Jaja se danima nisu jela i sakupljala su se za Veliki Dan, brižljivo pregledala, prala i čistila, jer baka ili bakina baka, nije želela da jaje pukne, prolije se, ili da se zbog mrlje ne uhvati boja. Crtalo se voskom, perom ugrejanim na sveći, pisalo ime onoga kome se darivalo ili lepila detelina. U vodu se dodavala Sveta voda uz molitvu. Obojeno jaje premazivalo se slaninom da sija, izgleda lepše.
Ono prvo, crveno, čuvalo se pored ikone, do sledećeg Vaskrsa i zvalo Čuvarkuća. Čuvalo je ovo silno jaje naše kuće, a i naše duše, dok mu na smenu ne dođe novo, Vaskrslo, jer su naša vera i običaji, u stvari, čuvari naših ognjišta”, čitam na www.jaje.rs.
Prva srpska fabrika sreće u susret uskršnjim praznicima izbacila je novu kolekciju uskršnjeg jajeta sa tri proizvoda – omoti i razglednice sa ornamentima Gračanice, Visokih Dečana ili Pećke patrijaršije, sklopive kutijice-držače za jaja sa ornamentima i magnet za frižider sa obeleživačima za knjigu sa motivima nekih od najvećih relikvija srpske kulturno-istorijske baštine, svevremene lepote, trajanja i značenja. Blistav primer kako vekovi srpske tradicije i raskošnog nasleđa svetle kroz modernost i savremeni trenutak, kako prenose poruke naših starih koje su stotinama godinama generacije ponavljale nekako posebno svečano i dirljivo o velikim praznicima i njihovim najlepšim običajima.
“Da ponovim, mi smo svi jedna velika porodica i običaji su od izuzetnog značaja u ulozi podsetnika tome. Da se usmerimo više jedni na druge, brzo bi se srušile pogrešne iluzije o tome šta je sreća. Bilo bi jasno da je sreća tu oduvek, kao i ornamenti na zidovima srednjovekovnih bogomolja. Sve što nam je esencijalno za život potrebno nam je već dato bez nadoknade. Sve ostalo što nam treba je u nama. Ako to zaboravimo – nećemo imati vremena ni za preuzimanje uskršnjih jaja sa interneta. Još manje za sreću”, zaključuje Vladimir Vujović.
