Imam privilegiju da se legalno, sigurno i odgovorno grlim i mazim u vreme pandemije, kad su zagrljaji nekorektni, proskribovani i zabranjeni. Ta privilegija je moja Loli. Moja doza imuniteta, zagrljaja, oksitocina i serotonina u enormnim količinama, bega-u-zdrav-razum u izolaciji, ali i propusnica za slobodu, za izlazak napolje.
Piše: Smiljana Popov
“Iluzija je da mi njih vodimo u šetnju, vode oni nas”, rekao mi je davno divni profesor Ratko Božović za naše repate ukućane. Danas, u vreme korone, ova je istina dobila još snažnije i bukvalnije značenje.
Naši četvoronožni članovi porodica spasavaju nas tokom predugih, tromih karantina i izolacija, emotivno, duševno, mentalno, baš kao Vini denverske lekare. A bogme i fizički.
Od kad imam Loli, počela sam da primećujem godišnja doba, promene na drveću, da upoznajem komšije i sugrađane. Daaa, a tek socijalna interakcija koju nam obezbeđuju i pospešuju naši četvoronošci! Koji paradoks. Potrebni su nam psi da bismo mi ljudi postali socijalniji, a ja bih rekla – humaniji. Kao da vam u ovom čudovišnom odrođivanju od spontanosti, kuda zaglibi čovečanstvo, ne treba alibi da pričate sa neznancima samo kad ste sa psom. Štaviše, imate “ausvajs” tj. propusnicu da “opštite” sa ljudima koje ne poznajte, prolaznicima… Nekada je to bilo posve normalno, spontano. Danas svi “hladnokrvno” gledamo svoja posla, tj. ekrane mobilnih, i sudaramo se sa banderama (koliko dalje od svog nosa ne vidimo, niti nas zanima). Kakvo ćaskanje sa komšijama, smene godišnjih doba, kakvi bakrači…E tu nas na ta čudesna krznena stvorenja spasavaju. Naše duše, rekla bih.
A posebno u izolaciji. Kad smo “osuđeni” samo na sebe.
“Budući da smo po ceo dan u kući, još vise smo upućeni na nju i ona na nas. Sinu jedincu je super drugarica za igru, celoj porodici propusnica za napolje u vreme policijskog časa, a u trenucima potištenosti i anksioznosti lekovita krznena igračka za maženje”, priča mi beogradska porodica koja je udomila mešanku Zagu i sad kažu “slave dan kad im je došla u kuću”.
“Ja živim sama, i u normalnim oklnostima to je o.k, ali sada može da bude pogubno, dovodi do depresije ako nemaš s kim da progovoriš”, priča mi jedna beogradska penzionerka (65+). “Otkad sam usvojila Milicu, moja kuca mi ne dozvoljava da se osetim usamljeno. To divno bezazleno biće puno topline, radosti, veselja prenosi to na mene. To te puni pozitivnom energijom i odmah si lepog raspoloženja”
“Lepo mi je da noću čujem da jos neko diše pored mene…I osim nje, nikoga nisam dodirnula nedeljama, pa mi taj zagrljaj znači baš mnogo. I još psihološki, protiv anksioznosti, puno mi znači što znam da neću biti zatvorena 80+ sati”, iskrena je vlasnica labradorke Lade.
No, ovo nije prvi put u istoriji da su kućni ljubimci u izolaciji. Tokom pandemije španske groznice 1918. godine, vlasnici su svojim psima i mačkama stavljali maske, kako bi pokazali da se i kućni ljubimci bore sa epidemijom, kao i ljudi. “Ona najbolje pospešuje dobar duh u ovim teškim danima”, rekao je vlasnik 5-ogodišnjeg buldoga za “Seattle Star” 1918 godine.
LEKARI SPASAVAJU LJUDE, A NJIH VINI
Lekarka sa vizirom i maskom, pod punom korona-spremom, potpuno iznurena sedi na podu neke bolnice. I grli labradora retrivera koji leži kraj nje. Simboličniju fotografiju (koja je momentalno postala viralna i obišla ceo svet) tokom ove apokaliptične, planetarne epidemije nisam videla.
Naime, lekare jedne denverske bolnice koji se 24h dnevno bore sa koronom i spasavaju živote, spasava i leči – PAS. Emotivno, duševno, mentalno, kažu. Jednogodišnja labradorka Vini na raspolaganju je medicinskom osoblju na odeljenju za hitne sučajeve. Lekare i sestre, iscrpljene stresom, nespavanjem, tenzijom, scenama svakodnevnog umiranja, na kratkoj pauzi Vini “popravi i zaleči”, kažu, da mogu da nastave da spasavaju živote stotina ljudi.
“Nalazimo veliku utehu u tome samo što je mazimo. I to nas smiruje i podseća da smo svi povezani, i momentalno rastopi oklop koji smo podigli da bismo mogli da obavljamo svoj posao u ovim strašnim okolnostima”, kažu. Većina lekara i sestara preplavljenih stresom doživi vidljivu transformaciju, posle svega par minuta sa štenetom, svedoče oni koji su videli.
“Posle maženja sa Vini, lica su im potpuno drugačija. Čini se da Vini zna kad su ljudi pod stresom”, objasnio je jedan lekar. Pa kad lekare, koji spasavaju živote stotina ljudi, spasava jedan PAS, šta više reći o tim čudesnim bićima. Osim da su – LEK.
UDOMLJAVANJE ŽIVOTINJA ESKALIRALO ZA VREME KORONE
Da je pandemija korona-virusa okrenula čoveka psu i da je ta drevna veza doživela svoju renesansu, dokazuju vesti iz Amerike. Kalifornijski azili za životinje su ispražnjeni! Između dva lockdown-a Amerikanci su širom Kalifornije pohitali, ne bi li usvojili psa ili mačku i tako sebi plemenito ispunili duge dosadne sate izolacije. Dakle, kad je teško, okrenemo se psima. A ovo je zaista pravi trenutak da udomite životinju, ako ste bar razmišljali o tome.
Meni je moj život postao mnogo nežniji, mazniji, aktivniji i vedriji od kad sam usvojila Lolu. I pre nje sam udomljavala pse i mačke (pas Mina, mačke Ludovik, Miu, sad imam i macu Tigu). I velika sam zagovornica usvajanja životinja. Kad bi milioni starih ili usamljenih ljudi znali koliko kuća peva od miline i vitalizma kad je životinja u njoj. Kako blagotvorno deluju na nas momentalno nam opuštajući mišiće zgrčene stresom, tenzijom, strepnjom. Koliko su deca koja rastu sa psom empatičnija, saosećajnija, odgovornija npr. koliko pas povezuje porodicu na jedan poseban, aktivan način.
LEKOVITOST MAČJIH ŠAPA I PSEĆIH NJUŠKI
Jaku emocionalnu i umnu povezanost ljudi i pasa, dokazale su brojne naučne studije, a ispitani vlasnici životinja ocenjuju da im ljubimci poboljšavaju kvalitet života i smanjuju napetost među ukućanima. Istraživanja su otkrila da su ljudi emocionalno bliski sa psima, koliko i sa najbližim članovima porodice, a utvrđen je i pozitivan uticaj ljubimaca na fizičko i duševno zdravlje.
Prvo istraživanje uradio je naučnik Milton Fridman još 1980, upoređujući stopu preživljavanja posle srčanog udara ljudi koji imaju i onih koji nemaju ljubimca. Zaključak je – vlasnici ljubimaca žive znatno duže, nezavisno od toga koliko su fizički aktivni. Utvrđeno je i da postoji veza između posedovanja životinja i boljeg zdravlja srca i krvnih sudova.
Danas mnoštvo naučnih studija sve više pokazuje da su kod starijih osoba koje žive s ljubimcima manje potrebe za lekarom. Životinje nas podstiču na stalnu aktivnost. Vlasnici pasa aktivniji su od ostalih, a samim tim i vitalniji. S obzirom da četvoronošci imaju stalnu potrebu za pažnjom i igrom, stimulišu nas da zadržimo vedri duh.
Ta skladna, ljupka kohabitacija s ljubimcima doprinosi smanjenju anksioznosti i depresivnosti, zbog čega utiče na brže ozdravljenje posle teških operacija, napominju naučnici. Nije reč ni o kakvom placebo efektu, nego o činjenici da su životinje najbolji pomagači pri izlečenju. One u kriznim situacijama ljudima pružaju emocionalnu podršku. Meni se moja maca Tigi, čim sam izašla iz bolnice posle operacije kičme, priljubila tik uz ranu. Kako sve čudesno znaju i osećaju.
A poznavaoci ljudskih duša (za mene su to veliki pisci) ovako:
„Psi su naša veza sa rajem. Oni ne znaju za zlo, zavist ili nezadovoljstvo. Sedeti sa psom na padini brda u lepom danu znači ponovo biti u raju, gde nedostatak aktivnosti ne znači dosadu već mir.“
Milan Kundera
I ja tu ništa ne bih dodala. Osim jednu šoljicu kafe (ili još bolje – dve).
Tokom izolacije otkrila sam super opciju: #KafaKodKuće. Telefonom poručiš i na vrata ti stigne idealni kafe karantin set – kilogram Doncafé Moment, koju obožavam, i zbog raznih poklona koje obezbeđuje, plus 2 neodoljivo dizajnirane Tokyo šolje. J. Odlučila sam da poručim ovaj paket i drugarima za Đurđevdan, jer ako ne možemo da budemo zajedno i proslavimo njihovu slavu, možemo da pijemo kafu preko Zooma ili Vibera. Nekako su mi i ovi dugi, preduuuugi karantinski sati i dani bacilli novo svetlo na svečanost zvanu #KafaKodKuće.
