Na gastro-festivalu Svetski dani hrane, održanom sredinom oktobra 2014. u organizaciji FAO (Organizacija za hranu i poljoprivredu), izneti su senzacionalni podaci.
Godišnje se u đubre baca 1,3 milijarde tona hrane: 670 miliona potiče iz industrijski razvijenih zemalja, a 630 iz onih u razvoju, što u novcu iznosi 565 milijardi evra. Dalja računica kaže da ovom sumom novca može da se nahrani dve milijarde gladnih ljudi, mada je velika sramota da bi i posle toga njih još 805 miliona bilo gladno.
Paradoks je što ove analize i prognoze, kao i moguća rešenja o tome ”kako nahraniti planetu” i smanjiti rast stanovništva, iznose baš oni koji u kante za đubre bacaju dragocene količine namirnica koje nedostaju onima u manje razvijenim delovima sveta. Pritom ne treba zanemariti ni užasno loš uticaj koji proizvodnja i distribucija viška hrane u razvijenijim područjima ima na životnu sredinu. Zamislite koliko ugljendioksida se proizvede samo transportom hrane koja se ne iskoristi?
Načina da se spreči ovoliko bacanje hrane ima, ali treba prvo savladati loše navike i to u dugačkom lancu od proizvođača na njivi do korisnika. Utvrđeno je da su za 54% bačene hrane krivi sami proizvođači zbog zastarelih tehnologija, lošeg skladištenja i slično, a 46% se kvari tokom distribucije i upotrebe. Zbog toga treba usavršiti tehnologije i obrazovati potrošače. Lako je reći, a teško izvršiti.
Inače, ovi Dani o hrani održani su u Bolonji, gde su na glavnom gradskom trgu obeleženi na veoma neobičan način: deset hiljada belih tanjira (simbol gladi u svetu), napunjeni su kesicama sa žitaricama i vezani za po jedan balon. Čitav prizor je, gledan odozgo, izgledao kao veliki ekran s pikselima u vidu žita, kao simbolom pobede nad glađu.
